Tamara Gerić

Tamara Gerić, glavni alhemičar u Estar bottegi, naučnik i umetnik u duši, teški zavisnik od knjiga, čitanja i edukacije, majka, žena, ćerka, sestra, prijatelj…

Inspiracija.

Kiseonik ne gori, ali pomaže gorenje. Odzvanjaju mi reči moje profesorke hemije u glavi. Oduzmite vatri kiseonik i ugasiće se!

Simbol O2.

Ima ga u vazduhu koji dišemo i ima ga svuda oko nas. Kiseonik je sveprisutan.

U vazduhu 21%.

U filmu 21gram kaže Sean Penn da toliko teži ljudska duša zato što tačno toliko grama ljudsko telo izgubi u masi kada čovek izdahne. Izdahne 21gram?

Slučajnost što su se brojevi poklopili, reklo bi se.

Postoje ljudi koji veruju u slučajnosti i oni koje misle da ništa nije slučajno. I jedni i drugi su u pravu.

Kiseonik je za mene inspiracija. Kao simbol i kao stvarni molekul. Kao vazduh koji dišem. Svaki dan i stalno.

Sve je inspiracija. Ljudi, događaji, predmeti i stvari, muzika, mesta, priroda, biljke i životinje, umetnička dela. I baš kao i kiseonik sa svima inspiracija reaguje stvarajući najneverovatnije nove stvari sa najneverovatnijim karakteristikama. Nekad konstruktivnim nekad destruktivnim. Ona ne gori i ne može da sagori.

Ono što je za mene najinteresantnije je proces koji inspiracija kod mene pokreće. To je trenutna potreba da reakcija krene, a reakcija je za mene akcija-stvaranje! Kada me zapljusne moram da stvaram odmah i istog trenutka. Bez odlaganja, spontano pa šta ispadne. Stvaranje je kreativni čin,  uvek. I kad kuvam i kad pravim kreme i kad pišem i kad sređujem svoj ambijent i kad se igram s decom i kad organizujem putovanje i kad čitam.

Jednostavno, u naletu inspiracije stvari se povezuju neverovatnom brzinom i  kao nekakva lančana reakcija odvijaju se sve dok se inspiracija ne potroši ili dok kreativnost ne zadovolji svoju potrebu za stvaranjem.

A onda opet neko novo drvo pored puta proizvede još kiseonika i proces se nastavlja.

Kreativnost je jedna od mojih velikih vrednosti, bez koje bojim se izgubila bih simbolično taj 21 gram. Ona je baš kao vatra i stalno joj treba inspiracije (kiseonika) da bi gorela. Važno je da gori i kako kaže Tom Best:” u potpunom mraku i najmanji plamen razbiće tamu”.

Dela koja su rezultati nspiracije ostaju kao podsetnici, kao putokazi. Kao sidra.

Nauka je nastala iz potrebe da se objasne procesi u prirodi. Danas je više  niko ne doživljava tako.  S jedne strane je ona okružena svojom akademskom arogancijom, čak rekla bih i nekom vrstom snobizma. S druge strane je ono što ljudi zovu prirodom.  Prioda je opet suviše spontana i lakoverna, sklona predimenzionisanju same sebe u svojoj gordo jmoći, ne shvatajući slabosti sopstvene spontanosti.

I opet,  i jedni i drugi su u pravu.

Mene lično ta trenutna borba i taj rat koji se vodi inspiriše da budem na sredini, onoj Aristotelovoj zlatnoj koju je nekada  jako teško postići.

Ne opredeljujem se jer kiseonik ne bira.

Trudim se da stvaram između ta dva sveta koja su se odvojila, a ne zna se zašto jer taj fenomen još nije objašnjen. To vam je kao jing jang symbol…I sad zamislite jednog dana neko odluči da odvoji jing od janga. Oni bi            nesavršeni lutali sa stalnim osećajem da im nešto nedostaje. Narušili bi sopstvenu savršenu simetriju zbog arogancije i gordosti. I predrasude. One da sve što je prirodno je dobro a sve što je hemija ne valja.Ili obrnuto…

I tako sam ja, kao i mnogi drugi,  pokušala da na sredini između nauke I prirode ljudske duše objasnim šta je za mene inspiracija. Kiseonik i vazduh koji dišem….I možda nešto od onog što stvorim inspiriše nekog drugog. Važno je da reakcija teče…